Deprogramiranje

Iza medvedice krije se veverica. Pitam je zašto se skriva, ali ona ne želi da priča. Iznenada, posle nekog vremena proteže vrat i glavu. Pitam je da li nešto treba od mene. „Strah u meni želi da bude milovan“, kaže. Popela se na moje koleno i poverila se da je niko ne želi. Plače. Nije joj bitno da priča o svom strahu, ali da bude milovana, tako neželjena. Milujem je, milujem njen strah.

Sada je mirna. „Dozvoljavaš nekada ljudima da te potiskuju. Nedostaje ti više samopouzdanja. Daj sebi više prostora“. Izgubila sam samopoverenje uz braću, kažem joj. Imam osećaj da je pogrešno biti drugačiji. Veverica se sada smeje, pokazuje mi jednu tablu na kojoj piše: biti drugačiji je pogrešno. Ta rečenica je precrtana, što znači, više ne važi. Ali ja nisam još dovoljno sigurna u tu novu definiciju, pa joj to i kažem.

Doleće golub, koga već znam od ranije. Kaže: „Treba da se deprogramiraš“. Došao je do mog uha i ponavlja, kao eho: „Biti drugačiji je dobro…“. Savetuje mi da to zabeležim u sebi kao na nekoj traci, da bih više verovala sebi. Eho ovih reči deluje na mene, širi se, tako da mogu sve jasnije da upijam njihov smisao.

Veverica je sada otišla do jednog drveta i medvedica je ponovo uz mene. Kaže mi da ove reči netrebaju da deluju samo u mojoj glavi, već u celom telu. Stoji uz mene, daje mi do znanja da osetim svoje telo, kao što ona oseća svoje, i da slušam eho golubovih reči. Kroz sve ćelije u telu propuštam energiju: „Biti drugačiji je dobro“.

Irena

Mudrost maslačka

Na livadi sam sa maslačcima. Neki su u fazi rasta, drugi sa jasnim žutim cvetovima. Stojim uz jedan koji je izgubio žute cvetove i ima još nežnu, paperjastu kuglu, koju svaki dašak vetra može da raspline. Posmatram ga sa svih strana. Privlači me njegova tananost i prozračnost. Iz nekog razloga podseća me na mene samu. Pitam ga, kako je za njega, živeti u saznanju da u svakom trenutku može da bude rasplinut, da nestane. Maslačkovi delovi počinju da se rasplinjuju po vazduhu. Nastaje njihovo lagano njihanje, uzdizanje, a zatim nežno vraćanje na livadu. To u meni stvara prijatan osećaj lakoće. Maslačak želi upravo to da mi prenese: predavanje bez otpora.

Stojeći i dalje na livadi, vidim da svaki maslačak živi sam, ali da su svi u kontaktu, svesni jedan drugog. Svi oni prolaze razne faze: nastaju, rastu, cvetaju i u jednom trenutku bez otpora prepuštaju svoje cvetove nebu i zemlji. Oni znaju da su delovi celine. „Moj“ maslačak ima još samo dršku na čijem je vrhu deo iz koga su nekada rasli cvetovi. Ti si još samo jedan preostali deo maslačka, koji je skoro došao do kraja. „Ja sam živeo svoj život!“ odgovara mi. Nameće mi se pitanje, da li i ja to mogu da kažem za sebe: živela sam svoj život. Ne samo kao fraza, već uistinu.

Počinjem da prolazim kroz svoj život. Detinjstvo, mladost, zrele godine. Ali tako što razne faze svog života doživljavam kroz vremenska stanja u prirodi: oluje sa tamnim oblacima, grmljavine i blicevi, kiše, sunčane tople periode, maglu, raspršene oblake… Sve te faze, bez obzira u kojoj meri su bile sunčane ili vetrovite, učile su me da zastanem kada je potrebno i da nastavljam kada je neophodno. Osećam u ovom sagledavanju svog života, kako su vremenske promene vezane za sva godišnja doba: i proleće i leto i jesen. Poznajem sve to. Zato mogu da kaže i sama: da, i ja sam živela svoj život. I živim i sada!

Jesen daje osećaj da jedan vremenski ciklus dolazi do kraja. Ali u ovom trenutku, znam i to, da u prihvatanju svog života, takav kakav je bio, bez obzira kakav se meni u nekom trenutku činio, osećam i životnu snagu sadašnjeg trenutka. I da život ni u jednoj fazi ne prestaje. Sva godišnja doba sa svim vremenskim promena su potencijali i punoća prirode. To zna maslačak jer živi u skladu sa prirodom. To znam i ja sada, zahvaljujući maslačku!

Ipak, osećam da nisam spremna za zimu i nestajanje, pa kažem to maslačku. Jer verujem da on jeste. Nastaje tišina, u kojoj se odjednom sećam deteta u sebi. Naslućujem malu Ljilju negde u daljini. „Ne napušta se ovaj svet bez deteta. Ne umire starost, već sveukupno iskustvo se prepušta nebu, a tada ponovo zemlji. Dete, duša koja je rođena, zna za svoj dolazak kao i svoj odlazak! Zna cikličan proces promena svih godišnjih doba, kao i života i smrti!“

Ponovo smo devojčica i odrasla ja zajedno. Mala Ljilja se smeška i gura me laktom. „Raduje me da si nešto naučila“ kaže mi.

Na livadi sam maslačaka. Sada je sve prekriveno snegom, livada, drveće, cela okolina. Provejavaju pahuljice unoseći spokojstvo. Čujem svoje koračanje po snegu i osećam zdravu svežinu zime. Pitam livadu da li ima još neku želju za mene, sada na kraju ovog putovanja. „Živi bezbrižno. Odrastajući sticala si potrebna iskustva, ali i želju da se ovo ili ono postigne. To stvara i brige. Nauči da ponovo budeš kao dete. Živi bezbrižno, bez želje za stalnim postizanjem nečeg.“

Pošto je sneg prekrio livadu, deluje da nema maslačaka. Ali zemlja kao i cela priroda znaju da će maslačci u proleće ponovo da procvetaju.

Lidija

Biće svetla

Vidim crno – belu fotografiju koju je pre puno godina napravio jedan fotograf, ne znajući da je to Ćićen Ica, grad Maja. Sve je zaraslo u zelenilo. Fotografija mi ukazuje da ona nije samo fotografija, već ujedno i pravi grad. Tako mi je moguće da stojim uz stare zidine, oslonjena dlanovima na njih. Prislanjam i čelo. Posle nekog vremena primećujem da sam neobično obučena, imam nešto na glavi, dugu odoru, bosonoga sam, muško.

Šta se dešava, otkud ja ovde? Kao pauk penjem se sa lakoćom ka vrhu. Deluje da znam neku tehniku penjanja koja mi je do sada bila nepoznata. Sela sam na vrh građevine. Vidim na trenutak ponovo crno – belu fotografiju, gde je taj vrh zarastao u zelenilo. Dve realnosti istovremeno. Dok tu sedim, javlja se svetlo iznutra u Ćićenici, kreće se ritmično u raznim pravcima. Svetlo koje nije od ovog sveta. Ono prožima i mene, tako da mi se menja disanje i osećaj u telu. Oživljava me.

Na trenutak vidim zvezdano nebo, a tada se ukazuje sunce. Svetlo je i dole i gore. Pitam svetlo u unutrašnjosti građevine šta želi da mi kaže. „Prihvati svoju ulogu gospodara“. Kako to mišliš – ulogu gospodara? Na trenutak mi se javlja sećanje da sam za današnji dan izvukla kartu tarota: kralj štapova. I saznanje da se ta karta odnosi na ovaj trenutak. Da bih prepoznala gospoda-ra svetla, u sebi samoj.

Dlanovi mi se spontano okreću na gore, tako da vidim svetlo unutar njih. Odjednom postajem svesna sličnosti Ćićenice i sebe – obe smo „građevine“ u kome deluje svetlo. „Pusti da svetlo zrači iz tebe“, kaže mi Ćićenica. I ja puštam da se svetlo širi …

Šta treba još da se desi u ovom putovanju? „Ništa drugo, osim prihvatanja da si biće svetla, „građevina“ kroz koju svetlo deluje“. Za to je potrebna uravnoteženost, ni da precenjuješ, niti da podcenjuješ sebe, samo da uvidiš da je svetlo činjenica“.

Marija